Poštovani, želimo da izrazimo veliku zahvalnost našim divnim gostima, režiseru Sanjin Mirić sa suprugom i glumici u filmu Jelena Ćirić koji su posebno iz Praga došli tim povodom i bili 2 dana naši gosti u Beču. Orkestar naseg udruzenja, A:Muzika Orchestra, sa solistkinjama Bojanom Stavrov i Gabrijelom Popovic, solistom na trubi Komnenom Milanovicem koji je tim povodom dosao iz Linza, perkusionistom Mihaelom Seyfriedom i gitaristom Miloradom Samardzijom, izveli su numere iz filmova „Zasp`o Janko“ i „Tamo daleko“ pod umetnickim rukovodstvom i solistom na harmonici Momir Moka Marijokovic. U programu, a pre premijerne projekcije filma „7000 dusa“, prikazan je i kratki 4- min. film „Pisma“, autenticna prepiska srpskog zarobljenika sa porodicom, koji je osecao da se vise nikada nece vratiti i videti svoje najmilije. Reziser i glumica su za vreme prikazivanja kratkog filma izveli performans, “setnja senki” ispred ogromnog filmskog platna gde su se na sceni trazili ali ih je zivot, kao i u procitanim pismima i kratkom filmu „Pisma“, zauvek nesrecno rastavio.
Hvala najsrdacnije voditelju konferanse, g. Nikola Prerad organizatorima Milena Milutinovic i Tanja Krantic Aleksic, asistentima Sebastijanu i Lei Samardziji, kao i publici koja je i pored svih poteskoca nasla volje, energije, vremena i snage da sa nama podeli radost premijere filma koji je do sada na filmskim festivalima dobio preko 30 prestiznih (prvih!) medjunarodnih nagrada i priznanja.
Premijeri su prisustvovali izmedju ostalih i njegova Ekselencija Ambasador u Becu Nebojsa Rodic sa suprugom koji se biranim recima obratio prisutnima i zahvalio autoru filma i njegovom timu da ovim snimljenim dokumentima ispravljaju istorijsku nepravdu prema zrtvama Velikog rata. Takodje se zahvalio udruzenju A:Kultura Vienna i predsedniku Miloradu Samardziji da su uspeli i pored svih brana i poteskoca organizovanjem premijere i svecanog programa (mnogi bi rekli- konacno!) prvi “otvoriti” sezonu scenskog, kulturnog i umetnickog zivota. Rekao je i da smo svi ovde prisutni privilegovani jer mozemo da medju prvima dozivimo premijerno prikazivanje.
Premijeri su prisustvovali i diplomata iz Ambasade g. Dejan Djukic, predsednik udrustva „Kontrapunkt Frankfurt“ g. Anton Ecimovic sa sinom Mikijem, koji su posebno zato doputovali iz Frankfurta, predstavnici radnicke komore, drustava, udruzenja i organizacija kao i potomci stradalih u tom logoru.
Svetska premijera filma planirana je pre vise od godinu dana u Pragu i/ ili u Beogradu. Odlozena je, kao i sva dogadjanja, zbog poznatih razloga – pandemije kovida.
U Becu je bila predvidjena austrijska premijera i odlagana je do sada – 2 puta! Zahvaljujuci dobroj volji i profesionalnosti odgovornih u Akzent Teatru www.akzent.at u Becu, kao i organizaciji autora, ucesnika i domacina, Udruzenja A:Kultura, ipak smo dobili termin i dogodilo se da kod nas u Becu bude Svetska premijera filma koji je vec dobio preko 30 prestiznih nagrada i priznanja na medjunarodnim festivalima filma u celom svetu na sta smo veoma ponosni i zahvalni.
Projekcija je ostavila dubok utisak, kako emotivni tako i umetnicki, na sve prisutne. Mnogi su ostali jos duze pod utiskom da su jedva aplaudirali i reagovali na sledeca dogadjanja na sceni. A to je bilo pozdravljanje ucesnika i urucivanje cveca. Ovaj put smo izabrali orhideje da bi smo umetnicima i gostima ostali duze u prijatnom secanju.
Publika i voditelji su postavljali pitanja a reziser i glumica u filmu su govorili licna iskustva pracena dubokim emocijama. Drzali smo se teme, a to je istorija i film koji je snimljen prema istorijskim cinjenicama i dokazima, licnog utiska i iskustva autora kao i filmske umetnosti.
Reziser, autor filma odgovarao je na pitanja:
Премијера филма у Бечу:
1.
Добро вече, веома ми је драго да сте дошли на премијеру мог документарног филма Седам хиљада душа. Изузетно ми је драго да је та премијера управо овде, у Бечу.
Господин Амбасадор је рекао скоро све о филму, а ја ћу додати да је филм о страдању српског народа у аустро угарским логорима Јиндриховице и Броумов. Оба логора су имала око 500 објеката где је било око 60 000 заробљеника. У Јиндриховицама је музолеј где су кости 7100 српских и 189 руских жртава ових логора. То је друго највеће српско гробље на свету.
Нико у Србији, али ни у Чешкој о томе не зна, осим пар историчара.
То ме мотивисало да снимим овај документарни филм, јер тема српских заробљеника и интернираца из Првог светског рата је једна запостављена тема и дан данас, током прве стогодишњице краја Првог светског рата, они су сасвим заборављени и та неправда није исправљена. Још од времена трајања рата, чини се да они нису могли да се уклопе у тај, да кажемо, ратнички, ослободилачки наратив, где се ценио, пре свега, војник са пушком у руци. Ако погледате било који српски војни споменик, то је обично војник који држи пушку која је високо подигнута. Ми имамо свега пар скулптура српских цивила који су страдали…не постоје споменици или су јако ретки који се опште тичу улоге цивила, а камоли цивила који су били у ропству.
Филм је препун уникатних архивских материјала. Уникатних фотографија, које сам ја чак бојио и радио у 3Д формату.
Знате, када узмете црно-белу фотографију где је десетак наших заробљених војника…па им обојите лица, ођедном видите десет личности, десет болних судбина, десет несретних породица…
Исто тако, доћи до чешких или српских потомака није лак и брз посао.
Морате изабрати добре саговорнике, историчаре…
Снимити игране сцене са неглумцима… а то све са малим буџетом.
Средства сам најпре скупљао од спонзора, наших пословних људи у Чешкој. Био сам веома пријатно изненађен колико их је било спремно помоћи филму, а помагали су, како финансијски, тако и организационо, ћак су били и пред камером. Огроман ентузијазам и прелепа атмосфера је владала на снимању.
Ja сам сигуран, да ће филм бити веома атрактиван и за млађе гледаоце, јер први циљ филма је да информише, али пре свега да пробуди националну свест људи. Да се пробудимо, да будемо поносни на своје српско порекло, на своју историју, уметност, спорт …
А ја бих волео да се о томе прича, пише и учи у школама. Млада генерација мора то да зна. Мора да памти зашто су гинули њихови преци.
Прве реакције на филм су фантастичне, од критичара до гледалаца. Ја сам веома,веома, задовољан одрађеним послом, како редитељски, тако и продукцијски – јер сам био принуђен да радим и продукцију под удружењем чешко – српског пријатељства РОДОЉУБ з.с. (које сам основао). У том продукцијском делу непроцењиву улогу је одиграла наша песникиња Јелена Ћирић без који би све ишло много теже и компликованије. А одиграла је и једну од улога у филму, а то Кларе Линхарт.
2.
Филм “Седам хиљада душа” је добио признање самим тим што је био приказан на најстаријем фестивалу историјског филма на свету у Статесборо, УС. Фестивал је занимљив и тим да филмове оцењују не само филмаџије али и историчари.
Филм је приказан и на десетини других фестивала широм света, и добио је преко 30 првих награда. Добитник сам и хуманитарне награде за 2020 годину у Америци.
(2020 IndieFEST La Jolla, California – Humanitarian Award of Distincion)
3.
Само снимање филма је било веома чудно. Када смо требали сцене са снегом снег је падао, а одмах после снимања је престао. У току једног дана то се десило четири пута.
А највише смо се насмијали када је један глумац уместо да прочита :
У свим логорима је било тешко, али најгори је био БРАУНАУ…прочитао: ….најгори је био БАУХАУС.
Још једном вам велико хвала што сте дошли на премијеру. А највише ми је драго што су и млади људи у публици. Морате знати нашу славну историју и никада не заборавите за шта су гинули наши преци.
За перфектну организацију зе захваљујемо А култура Виенна, Милораду Самарџији, те донаторима Ресторану Нишки Мерак и фирми Фларент. Било је феноменално. Хвала.
Одговор на питање о доживљају и значају улоге Кларе Линхарт из угла протагонисткиње Јелене М. Ћирић:
Филм Седам хиљада душа је документарно-играни филм. Нагласак је на документарном, игране сцене појачавају аутентичност начина и услова живота у логорима. Не доживљавам улогу коју сам остварила као погодно тло за показивање глумачког умећа. Сви који смо се у тај пројекат укључили, не само као глумци, учинили смо то пуног срца, да бисмо дали свој допринос једном надасве патриотском остварењу и теми коју носи. Звучаће као опште место, али тај део историје је овим филмом буквално отргнут од заборава.
Нико од нас није то радио због хонорара.
Такође, доживљај саме улоге у сенци је тога да сам се, заправо, више бавила продукцијом.
Две су ствари, које, када из своје позиције повежем, дају највернију слику мога односа према учешћу у филму Седам хиљада душа.
Постоји фама, која се неоправдано провлачи и лебди у ваздуху када се говори о онима који су отишли из Србије. Често смо ”на тапету” и у прилици, скоро и наметнутој обавези, да снажније доказујемо свој патриотизам, који се доводи у питање чињеницом да не живимо у својој земљи, иако је сасвим природно да, као што неки и данас живе у Србији, тако други, дуже или краће, из личних, породичних, професионалних, економских и иних разлога, живе ван територије наше земље.
Са друге стране, свако од нас има неку своју животну мисију. То је видљивије код људи који се баве јавним послом, али сваки човек је, и у приватном животу, има и непогрешиво се препознају тренуци када делови наших мисија бивају испуњени.
Када повежем свој живот ван Србије са потоњом темом, осећам да је значајан део моје животне мисије заокружен учешћем кроз филм Седам хиљада душа, лик Кларе Линхарт, али и кроз друге активности. То је на неки начин привилегија, јер је и део онога, што кроз овај филм, остављам својој деци, у оквиру значаја за српски народ.
Одговор на питање ко је помогао реализацију филма Седам хиљада душа:
Захвални смо Министарству културе Републике Србије, које нам је одобрило средства, неопходна за завршетак реализације филма.
Костиме, потребне за снимање, добили смо од РТС-а, који има и право телевизијске премијере и неколико репризирања (филм је премијерно приказан 28. јуна 2020. године, РТС 2). Део костима добили смо и из фундуса АВАЛА филма.
Компаније Дунав осигурање била је један од спонзора.
Људи, чија су имена и дело позната јавности, а који су дали свој допринос овом филму су, пре свега, редитељ Лордан Зафрановић, који се овога пута нашао испред камере, у улози логорског лекара Лангера. Глас нашег глумца, Тихомира Станића, обојио је наративе у филму. Коришћење својих мелодија за потребе филма одобрили су уметник светског гласа, Бора Дугић, као и Сања Илић, који, нажалост, више није са нама. Након што је видео филм, био је веома радостан и поносан чињеницу да је део овог остварења.
Многе фирме, породице, као и поједници из Чешке, помогли су да се обезбеди велики део финансијских ксредстава за реализацију филма.
– – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – –
Posebnu zahvalnost dugujemo ovaj put Komisiji za kulturu 15. beckog okruga, Radnickoj komori u Becu, Theater Akzent, firmi Flarent Appartements u Becu, Frankfurtske Vesti, Restoranu Niški Merak i Apimea Vienna za razumevanje, izuzetnu podrsku i pomoc u ovoj veoma slozenoj i rizicnoj situaciji sto se tice organizacije kulturnih dogadjanja.